{"id":23261,"date":"2026-03-11T09:46:44","date_gmt":"2026-03-11T07:46:44","guid":{"rendered":"https:\/\/fitpass.rs\/blog\/?p=23261"},"modified":"2026-03-11T10:21:10","modified_gmt":"2026-03-11T08:21:10","slug":"mentalni-aspekt-i-psiholoska-priprema-za-maraton","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/fitpass.rs\/blog\/mentalni-aspekt-i-psiholoska-priprema-za-maraton\/","title":{"rendered":"\u0160ta se de\u0161ava u glavi maratonca? Mentalni aspekt i psiholo\u0161ka priprema za maraton i zahtevne trke"},"content":{"rendered":"\n

TLDR<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Tokom maratona mozak stalno \u201cpregovara\u201d izme\u0111u \u017eelje da nastavite i potrebe da za\u0161titi telo, pa umor \u010desto nije samo fizi\u010dki ve\u0107 i za\u0161titni signal (centralni guverner) koji poja\u010dava percepciju napora. \u201cUdaranje u zid\u201d je kombinacija pada glikogena i mentalne krize, ali se mo\u017ee ubla\u017eiti i prebroditi uz dobru ishranu i psiholo\u0161ke alate. Najvi\u0161e poma\u017eu vizualizacija, pozitivan (i racionalan) self-talk, pametno upravljanje pa\u017enjom i mindfulness, koje se treniraju mesecima pre trke, isto kao i noge.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Zamislite ovaj trenutak: stojite na startnoj liniji. Srce vam kuca br\u017ee nego \u0161to bi trebalo, noge su vam sve\u017ee, ali mozak ve\u0107 po\u010dinje postavljati pitanja. Ho\u0107ete li zavr\u0161iti? \u0160ta ako ne uspete? \u0160ta ako vas napusti snaga na 32. kilometru? Ova unutra\u0161nja buka nije slabost, ve\u0107 je deo maratonskog iskustva koji dele svi trka\u010di, od po\u010detnika do olimpijaca.<\/p>\n\n\n\n

Legendarni ultramaratonac David Goggins<\/strong> \u010desto govori o tzv. \u201e40% rule\u201c – ideji da ljudi odustaju mnogo pre nego \u0161to dostignu svoje stvarne fizi\u010dke granice. Ovu filozofiju detaljno opisuje u svojoj knjizi Can’t Hurt Me: Master Your Mind and Defy the Odds<\/em>.<\/p>\n\n\n\n

\u0160ta se de\u0161ava u mozgu tokom maratona?<\/strong><\/h2>\n\n\n\n

Tokom maratona ne rade samo mi\u0161i\u0107i – intenzivno radi i mozak. On u svakom trenutku prati stanje tela, reguli\u0161e napor i \u0161alje signale koji uti\u010du na tempo, motivaciju i percepciju umora. Upravo zbog toga dugotrajno tr\u010danje pokre\u0107e niz neurohemijskih i psiholo\u0161kih procesa koji oblikuju iskustvo cele trke.<\/p>\n\n\n\n

Neurohemija startnog pi\u0161tolja: Euforija, adrenalin i dopamin<\/strong><\/h3>\n\n\n\n

U trenutku kada \u010dujete startni signal, va\u0161 mozak doslovno eksplodira od neurohemikalija. Adrenalin (epinefrin) se izlu\u010duje iz nadbubre\u017enih \u017elezda i priprema telo za napor: ubrzava sr\u010dani ritam, \u0161iri bronhije, pove\u0107ava dotok krvi u mi\u0161i\u0107e. Istovremeno, dopamin – neurotransmiter koji se vezuje za motivaciju i nagradu, po\u010dinje da raste kao odgovor na i\u0161\u010dekivanje cilja koji ste sebi postavili.<\/p>\n\n\n\n

Ono \u0161to mnogi trka\u010di opisuju kao “startnu groznicu” nije samo emocija ve\u0107 direktan fiziolo\u0161ki odgovor. Problem nastaje kada se ta groznica pretvori u preterano brzo tr\u010danje u prvim kilometrima, \u0161to je jedna od naj\u010de\u0161\u0107ih gre\u0161aka u maratonu. Mozak, zasi\u0107en dopaminom i adrenalinom, precenjuje raspolo\u017eive resurse i daje la\u017ean ose\u0107aj lako\u0107e. Iskusni trka\u010di u\u010de da prepoznaju ovaj “hemijski optimizam” i svesno ga koriguju.<\/p>\n\n\n\n

“Trka\u010dka euforija” – Mit ili stvarnost?<\/strong><\/h3>\n\n\n\n
\"Trkacka<\/a><\/figure>\n\n\n\n

Runner’s high (trka\u010dka euforija) godinama je bila pripisivana endorfinima. Novija istra\u017eivanja objavljena u \u010dasopisu The Neuroscientist, me\u0111utim, pokazuju da je ta hipoteza slabo potkrepljena. Endorfini su hidrofilne molekule koje ne mogu pro\u0107i krvno-mo\u017edanu barijeru, pa njihov uticaj na mozak tokom tr\u010danja ostaje upitan. Klju\u010dnu ulogu umesto njih igra endokanabinoidni sistem koji je lipofilne prirode i lako prolazi u mozak, vezuju\u0107i se za iste receptore kao i THC iz kanabisa.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Pregled 21 nau\u010dne studije pokazao je da telo tokom tr\u010danja redovno osloba\u0111a supstance koje izazivaju euforiju i koji deluju na isti deo mozga kao i kanabis. Ovaj nalaz potvr\u0111en je u skoro svim istra\u017eivanjima, a posebno je interesantno da euforija ostaje prisutna \u010dak i kada endorfini budu blokirani lekovima. Dakle, endorfini nisu zaslu\u017eni za taj ose\u0107aj \u201elebdenja” – mozak ima sopstveni, prirodni mehanizam. I upravo se aktivira pri tempu koji trka\u010di koriste na maratonu.<\/p>\n\n\n\n

Me\u0111utim, trka\u010dka euforija nije garantovana i ne dolazi uvek na isti na\u010din. Istra\u017eivanja pokazuju da je samo 69\u201377% trka\u010da ikada iskusilo ovaj ose\u0107aj. Pored toga, postoji jedan zanimljiv paradoks – iskusni trka\u010di koji godinama treniraju mogu re\u0111e do\u017eivljavati runner’s high, jer se telo tokom dugotrajnog treninga adaptira i sni\u017eava bazalne nivoe endokanabinoida. Ipak, razumevanje da ovo neurohemijsko stanje postoji i da je dosti\u017eno mo\u017ee biti sna\u017ean motivacioni faktor tokom te\u0161kih treninga.<\/p>\n\n\n\n

Izvor: National Library of Medicine<\/strong><\/a><\/p>\n\n\n\n

Centralni guverner: Kako mozak kontroli\u0161e granice?<\/strong><\/h3>\n\n\n\n

Zamislite da va\u0161e telo ima unutra\u0161njeg \u010duvara, neku vrstu sigurnosnog sistema koji budno prati svaki korak i u svakom trenutku odlu\u010duje koliko snage smete da potro\u0161ite. Upravo to je su\u0161tina teorije centralnog guvernera, koju je razvio profesor Tim Noakes sa Univerziteta u Kejptaunu.<\/p>\n\n\n\n

Noakes je primetio ne\u0161to \u0161to je dugo zbunjivalo nau\u010dnike: sportisti usporavaju i odustaju mnogo pre nego \u0161to su njihova tela zaista iscrpljena. Za\u0161to? Jer mozak ne \u010deka da do\u0111e do o\u0161te\u0107enja, ve\u0107 deluje preventivno, unapred smanjuju\u0107i mi\u0161i\u0107nu aktivnost da bi za\u0161titio organizam. Ukratko: vi nikada zaista ne koristite pun kapacitet svog tela.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ono \u0161to je posebno zanimljivo za trka\u010de jeste da ovaj sistem nije samo fizi\u010dki – on je duboko emocionalan. Noakes i njegovi saradnici su u istra\u017eivanjima pokazali da kada trka\u010d po\u010dne da gubi ili zaostaje za planiranim tempom, performanse padaju za oko 2%. Nije re\u010d o fizi\u010dkom padu, ve\u0107 se biologija menja u trenutku kada se promeni ose\u0107aj. S druge strane, trka\u010di koji se ose\u0107aju dobro i koji “pobe\u0111uju” bele\u017ee pobolj\u0161anje od oko 1,5%. Isti napor, potpuno druga\u010diji ishod, zavisno od toga \u0161ta se de\u0161ava u glavi.<\/p>\n\n\n\n

Prakti\u010dna poruka za vas kao trka\u010de? Umor koji ose\u0107ate na 35. kilometru (naj\u010de\u0161\u0107e) nije samo fizi\u010dki signal – on je delimi\u010dno i za\u0161titni mehanizam mozga. To ne zna\u010di da ga treba ignorisati, ali zna\u010di da vredi pregovarati s njim. Svesni razgovor sa sobom, sekundarni ciljevi i pozitivan emocionalni fokus mogu direktno uticati na to koliko daleko \u0107ete sti\u0107i.<\/p>\n\n\n\n

Izvori:<\/p>\n\n\n\n