Ako ste ikada pratili srpski džudo, ime Aleksandar Kukolj vam sigurno nije strano. Evropski šampion, višestruki reprezentativac i osvajač medalja sa najvećih svetskih takmičenja, danas je jednako posvećen razvoju mladih sportista i rekreativaca kroz dva različita, ali blisko povezana kluba.
Njegov Kukolj Team je džudo klub namenjen deci i mladima, dok klub njegovih kumova VIN BJJ, gde on trenira – je klub brazilske džiu-džice, a koji okuplja odrasle rekreativce svih uzrasta.
U nastavku vam donosimo iskren i inspirativan intervju sa Aleksandrom o životu u sportu, borbi na tatamiju i van njega, i zašto nikada nije kasno da probate nešto novo.
Aleksandre, mnogi te znaju kao jednog od najuspešnijih srpskih džudista. Za početak – kako je izgledao tvoj prvi susret sa džudoom?
Džudo sam krenuo da treniram sasvim slučajno, jer mi se u ulici otvorio klub. Da se otvorio klub bilo kog drugog sporta, verovatno bi danas bio to. Krenulo je kao igra, pa je preraslo u neki beg od nerazumevanja okoline u nekim pubertetskim danima, pa se tek onda polako pojavila misao da bih zapravo mogao postati stvarno dobar u tome što radim. Na kraju sam od sporta napravio karijeru punu uspona i padova, ali sve što vredi i što traje u životu je baš takvo, puno uspona i padova.
Koji trenutak u tvojoj karijeri ti je ostao kao najemotivniji – pobeda ili možda neki poraz?
Ima toga dosta. Svako vreme i moj uzrast je nosio stvari koje su mi najvažnije bile tada. Ne bih rekao da sam bio nešto srećniji kada sam postao evropski šampion u odnosu na osvajanje neke od prvih medalja. Isto je i sa porazima. Jednostavno dajete celog sebe u nešto, posvećeno se time bavite uz objektivnu mogućnost da rezultat ne bude baš onakav kakvom se nadate. I onda je emotivni naboj jak, pobede donesu ispunjenost i sreću, porazi uvek teško padnu.
Džudo je mnogo više od sporta. Šta ti je on doneo u životu – izvan tatamija?
Vec pomenuh uspone i padove. Život je ceo zapravo takav, pun uspona i padova. Ono što nas sport u globalu, a mene džudo (i tu bih uvek prednost dao borilackim sportovima) uči je baš to, samo u nekom ograničenom i kontrolisanom okruženju. Učimo da se nosimo i sa pobedama i porazima, i naporom i nepravdom, i time da se oslanjamo samo na sebe u borbi, i da imamo ceo tim koji nas za tu borbu priprema… Borilački sport je dinamičan i ima svega, u razvoju karaktera služi kao alat i daje mu neke univerzalne vrednosti. Tako da, ko god se sportom bavi i ima dovoljnu širinu da uvidi šta mu sve to sport daje, u šta ga izgrađuje, koje su to vrednosti koje stiče, i sve to primeni na svakodnevnicu, biće značajno bolje pripremljen za životne izazove nego što bi bio da nije bio u sportu.
Kako bi objasnio koliko borilački sportovi grade karakter?
Kada ste u samoj borbi, recimo da ste zapali u neku nezavidnu borbenu poziciju, već ste umorni i znojavi, puls vam je preko 180, teško dišete, protivnik sve to oseti, ne prestaje da vrši pritisak i napada, ne da vam predaha, vi preživljavate, znate da ne smete da paničite jer vam to ništa dobro ne donosi, morate da razmišljate, odluke donosite u deliću sekunde dok trpite sav taj umor i pritisak, nailaze misli da je napor beznadežan, možda da se ipak predate i prekratite muke, nastavljate da se borite…Nekad se ta borba završi u vašu korist, nekad ne. Međutim, ljudi kojima je ovo bukvalno svakodnevnica, i tako godinama, nikako ne mogu biti isti kao oni koji ovo nikad u životu nisu osetili.
Da li misliš da bi bio ista osoba da nisi prošao ceo ovaj sportski put?
Ni blizu.
Šta je ono najvažnije što deca i odrasli mogu da nauče kroz borilačke veštine?
Borilački sport će vas prosto pripremiti bolje da se nosite sa nekonfornim situacijama, nelagodom, pritiskom, nepravdom, pobedom i porazom, pokazaće vam kako se rad na sebi isplati, kako ni jedan trud nije uzaludan i mnogo toga drugog. Sve navedeno je važno i za decu i za odrasle.
Džudo za decu, brazilski džiu-džicu za odrasle – kako i zašto?
U vašim sportskim salama imate tvoj džudo klub Kukolj Team koji je fokusiran na decu i klub brazilske džiu džice Vin gde trenirate, a koji stavlja fokus na odrasle?
Džudoom se bavim od svoje 7. godine, a na prve treninge BJJ sam kročio pre oko 12 godina. BJJ kao srodan sport džudou, dosta mi je pomogao da unapredim neke segmente koji su mi bili potrebni za džudo. To i jeste bila moja ideja iza odlaska na BJJ, i iako je džudo moje i profesionalno opredeljenje, strastveni sam ljubitelj oba sporta.
Salama se zapravo zajednički bavim zajedno sa mojim kumovima, Nemanjom i Vukom Aleksićem, obojica su lekari-hirurzi i nosioci crnog pojasa u BJJ. Na osnovu svog našeg zajedničkog iskustva iz borilačkih sportova shvatili smo da je ovakva podela najbolja. Džudo je sport proglasavan od strane UNICEF-a kao najbolji za decu i mlade i jako je važno krenuti sa treningom u ranom uzrastu jer neki obrasci kretanja se teško usvajaju kada prođe taj osetljivi period za razvoj motorike. Pored toga džudo kao olimpijski sport nudi mogućnost i građenja karijere u slučaju da dete pokaže talenat i da je spremno za marljiv rad.
BJJ je popularnost stekao na krilima MMA koji svi vole da gledaju, ali zbog svoje divlje prirode jako malo ljudi želi da se bavi njime u svrhe rekreacije. Jedan izuzetno važan deo MMA su rvačke tehnike i parterna borba i tu se BJJ istakao kao jedini realno primenjiv borilački sport koji se može trenirati sa maksimalnim zalaganjem i zapravo ostati sačuvan od povreda. Po meni je to ubedljivo najbolja aktivnost za rekreaciju odraslih. Brzo se napreduje, borba se odvija pretežno u parteru, pokreti su malo sporiji i kontrolisani, nude se takmičenja za različite nivoe iskustva u svakoj starosnoj kategoriji. Prosto date nekom mogućnost da sa svojih 30-35 godina prvi put proba neki borilački sport, a onda i da se takmiči za već nekoliko meseci sa drugim borcima sličnih godina starosti i trenažnog iskustva. Takvim ljudima to bude fenomenalno otkrovenje i jedan sasvim novi prozor u svet koji im pruža BJJ i tako se bavljenje BJJ pretvara polako u jedan kult, koji okuplja ljude iz različitih sfera, ljude sigurne u sebe, koji su tu da treniraju, sklapaju prijateljstva, takmiče se bez ikakvih karijernih uloga već iz čistog zadovoljstva koji im proizvodi adrenalin.
Zašto baš džudo za decu?
Džudo je veoma zahtevan sport. Zahteva kretanje u svim ravnima, padove, brze promene pravca, kompleksne pokrete dobro sinhronizovane u kombinacije. Zato je važno da deca već sa nekih 6-7 godina krenu sa treninzima jer mnogi složeni obrasci kretanja se dosta teže usvajaju u kasnijem periodu razvoja. Na sve te fizičke sposobnosti kada dodamo činjenicu da džudo potiče iz istočnjačke, japanske kulture, koja svemu daje istaknutu notu poštovanja, filozofskog pristupa, mislim da nema bolje sredine za razvoj deteta od džudo sale.
A zašto BJJ za odrasle?
Donosi mogućnost da treniraju realan primenjiv borilački sport, da telo izlažu maksimalnom naporu shodno svojim mogućnostima a bez realnih očekivanja da biti posledica po telo, povreda itd. otvara potpuno novi horizont kontrolisanog diskonforta, daje mogućnost takmičenja obzirom da su ona koncipirana I po godinama starosti I po godinama treniranja, donosi zajednicu punu ljudi koje niko nije naterao da budu tu u Sali već su tu isključivo jer im je lepo. Po meni to je najbolji sport za rekreaciju za odrasle.
Imaš li primere ljudi koji su se zaljubili u BJJ u zrelijim godinama?
U BJJ se najčešće i najviše zaljube rekreativci u zrelijim godinama jer oni imaju i najizraženiji taj efekat – gde je ovo bilo ceo moj život? Neki od poznatih obožavalaca BJJ u svetu su Tom Hardy, Ashton Kucher, Mark Zuckerberg, a kod nas je recimo bivši poznati košarkaš Igor Rakočević sada nosilac crnog pojasa, Galeb Nikačević je veliki fan BJJ a otkrio ju je kao odrastao čovek…
Kakva je atmosfera na treninzima?
Na džudo treninzima mi odrasli imamo uglavnom ljude koji imaju visoke takmičarske ambicije i treniraju po nekom režimu koji je dosta rigidan i beskompromisan. Dok recimo na BJJ, kao što sam pomenuo, imate skupinu ljudi koja tu dolazi svojom dobrom voljom samo jer im je tu lepo. Ljudi dolaze na druženje, da se lepo fizički opterete uz prateći intelektualni zahtev i to je svima win na više polja, bez ikakvih zadnjih namera.
Kako biste opisali filozofiju rada Kukolj Team-a?
Naša zvezda vodilja je da stvaramo sredinu u kojoj se bavimo pravilnim razvojem dece i osnaživanjem ljubavi prema sportu, da sve to radimo u dobroj atmosferi i uz zabavu, ali da smo tu da podržimo i najviše takmičarske ambicije.
Kako se pristupa radu sa decom, a kako sa odraslima – šta je zajedničko, a gde su razlike?
Trudimo se da naši prostori budu opremljeni po najvišim standardima, da su naši treneri stručni i dorasli zadatku. Ozbiljnost pripreme programa za svaku grupu je jednaka, a u kom pravcu program ide naravno da će zavisiti od uzrasta, iskustva sportista, ambicija grupe itd.
Šta bi poručio roditeljima koji se dvoume da li da upišu dete na džudo?
Upišite dete na džudo, “and thank me later”
A odraslima koji misle da je kasno da probaju nešto novo?
Dođite da probate, ništa vas ne košta “and also thank me later”
Aleksandar Kukolj – uzor, takmičar, motivator
Ko je tebi bio uzor kada si počinjao? I da li imaš osećaj da si sada ti postao uzor?
Dese se nekad situacije koje me nateraju da zastanem i osvestim to da zapravo imam uticaj i da se neko ugleda na mene. To nije nešto o čemu često mislim. A generalno kroz odrastanje nikada nisam imao jednog uzora od glave do pete, imao sam mnogo uzora, za različite oblasti. Nekad su to bili ljudi iz okruženja, nekad poznati, često i neki imaginarni likovi tipa likova iz serije, filma, knjige…
Šta te danas najviše motiviše?
I dalje se malo takmičim, to me održava fokusiranog što se svakodnevne discipline života tiče. Trener još uvek nisam, pitanje je i da li je to zapravo moj poziv, ali volim da sam tu oko džudoa i oko mladih. Generalno nalazim sreću u većini stvari koje radim i onda motivaciju nije teško pronaći. Kada se to ukrsti sa disciplinom stečenom u sportu, inicijativa i preduzimljivost nisu problem.
Imaš li rutinu koja ti pomaže da ostaneš posvećen?
Ne. Imam rutinu za izlazak na borbu, nešto što je dovoljno puta ponovljeno pred samu borbu da sada na te izvedene pokrete mi se automatski popale svi sistemi.
I za kraj – šta bi poručio svakome ko razmišlja da krene putem sporta?
Nekada nas je u odnosu na većinu razdvajala vozačka dozvola, posle znanje engleskog jezika, posle rad na računaru.. Te stvari se uveliko podrazumevaju, sada vas razvaja bavljenje (borilačkim) sportom, a pitanje je momenta kada će i to početi da se podrazumeva.
Nova dimenzija treninga
Od sada svi korisnici Fitpass-a mogu da treniraju u sali kluba BJJ Vin, gde i Aleksandar trenira – da sami otkrijete koliko rekreativno vežbanje može biti uzbudljivo kroz brazilski džiu-džicu.
Trening nije samo fizički izazov. To je put samopouzdanja, zajedništva i unutrašnje snage. A taj put – sada je dostupan i kroz Fitpass.