Teodora Mirčić je nekadašnja profesionalna teniserka, trener i majka, čiji je put u svetu sporta započeo još u detinjstvu. Rođena 3. marta 1988. u Beogradu (ovim putem joj i čestitamo rođendan 🎂), sa osam godina je prvi put uzela reket u ruke i od tada tenis postaje njen život. Već sa deset godina bila je najbolja u svojoj generaciji u tadašnjoj Jugoslaviji, a samo godinu dana kasnije osvajala je titule u starijim kategorijama i igrala za reprezentaciju. Profesionalni tenis je igrala do 2014. godine, osvojivši 3 singl i 33 dubl titule, a njen najbolji plasman na WTA listi bio je 249. mesto u singlu i 121. u dublu. Nakon završetka igračke karijere, nastavila je da radi kao trener u Americi, a danas u Srbiji inspiriše nove generacije teniserki i tenisera.
Povodom Dana žena, razgovarali smo sa Teodorom o izazovima u sportu, disciplini, uzorima i svemu onome što sport nosi sa sobom – kako na terenu, tako i van njega.
1. Kako si se zaljubila u tenis? Da li postoji neki trenutak iz detinjstva koji te je zauvek vezao za ovaj sport?
Zaljubljivanje u tenis se desilo postepeno, počevši od same činjenice da se u ovom sportu igra sa lopticama – a kao i svako dete, privukla me je mala žuta loptica. Ispostavilo se da posedujem neophodan talenat i disciplinu, pa sam ubrzo počela da se takmičim i da postižem sjajne rezultate. Uz dobre rezultate i pobede dolazila su i unutrašnja zadovoljstva i stvorila se ljubav koja i danas traje. Lep je osećaj kada vidiš rezultate napornog rada, tada se stvori posebna veza koja je teško raskidiva.
2. Tenis zahteva ogromnu disciplinu i posvećenost. Koliko ti je bilo teško da balansiraš između treninga, takmičenja i privatnog života?
Balansiranje između mog privatnog i teniskog života, koji je uključivao ne samo svakodnevno višesatno treniranje već i konstantna putovanja po svetu, bilo je iscrpljujuće. Ne samo fizički, već i psihički. Konstantna udaljenost od porodice i prijatelja bila je teška – propustila sam mnogo bitnih trenutaka jer su mi turniri bili prioritet. Ali, to je profesionalni sport – onaj ko se za njega opredeli, svestan je svega što mora da žrtvuje.
3. Koji su najveći izazovi sa kojima se žene susreću u profesionalnom sportu u odnosu na muškarce? Da li si se ikada susrela s predrasudama na terenu?
Najveći izazovi su svakako konstantno poređenje sa muškarcima i ponekad potcenjivanje. Često se komentarisalo kako najbolje teniserke sveta ne mogu ni da priđu prosečnom muškom profesionalnom teniseru, što je potpuno nerealno. Razlike između muškog i ženskog tela, konstitucije i fizičkih sposobnosti su očigledne, ali to ne znači da ženski sport treba manje da se ceni. Takođe, ženski tenis je manje plaćen nego muški, što smatram apsurdnim, s obzirom na to da žene ulažu podjednako truda i posvećenosti u ovaj sport.
4. Tenis je mentalna igra koliko i fizička. Kako si razvijala mentalnu snagu i izdržljivost kroz karijeru?
Mentalnu snagu i izdržljivost sam gradila kroz konstantan rad na sebi. Učila sam kroz pobede i poraze, čitala sam knjige o psihologiji sporta i funkcionisanju ljudskog mozga. Svaki poraz je bio lekcija, a svaka pobeda dodatna motivacija da nastavim.
5. Sport nije samo takmičenje – koliko ti je fizička aktivnost pomogla i van terena, u donošenju odluka, samopouzdanju i opštem osećaju zadovoljstva?
Takmičenje je samo jedan deo sporta. Kroz treninge, putovanja i discipline koje sport zahteva, oblikuješ sebe ne samo kao sportistu, već i kao osobu. Fizička aktivnost pomaže u donošenju odluka, podiže nivo energije i poboljšava samopouzdanje. Kada vodiš zdrav način života, osećaš se bolje – i fizički i mentalno.
6. Ko su tvoji uzori iz srpske i jugoslovenske sportske scene? Da li postoji neka sportistkinja koja te posebno inspiriše?
Kao mala, volela sam da gledam Moniku Seleš. Imala sam čak tu čast da treniram sa njom dok se još takmičila. Bila je neverovatna borac i njena energija na terenu bila je zarazna. Takođe, danas sam ponosna što imamo Novaka Đokovića, koji na najbolji način predstavlja našu zemlju i sport.
7. Na koje trenutke iz svoje karijere si posebno ponosna? Da li postoji neki meč ili postignuće koje ti je najdraže?
Teško mi je da izdvojim jedan meč ili postignuće, jer ih je bilo mnogo. Ipak, igranje za Fed Cup reprezentaciju i biti u timu sa Anom Ivanović i Jelenom Janković bio je poseban osećaj. Takođe, jedan od trenutaka koji pamtim je moj prvi profesionalni turnir u Engleskoj – kao potpuni autsajder, uspela sam da se iz kvalifikacija probijem do finala i uđem na WTA listu. Posebnu motivaciju mi je tada davao moj deda, koji je bio u bolnici – želela sam da mu posvetim taj trofej.
8. Koji je tvoj omiljeni ritual pre meča? Da li postoji neka navika ili rutina koja ti pomaže da ostaneš fokusirana i smirena?
Priprema pre meča je izuzetno bitna. Počinje još satima ranije – prvo psihički, zatim fizički. Uvek sam se trudila da budem organizovana i pripremljena, kako bih na teren izašla bez dodatnog stresa. Nisam sujeverna, ali dobra rutina mi je uvek pomagala da budem fokusirana.
9. Šta za tebe znači Osmi mart? Da li postoji neka žena u sportu ili van njega koja te je inspirisala tokom karijere?
Osmi mart za mene simbolizuje snagu, borbenost i hrabrost žena. Kada pomislim na snažne žene u sportu, Monika Seleš mi uvek prva padne na pamet – ne samo zbog uspeha, već i zbog neverovatne mentalne snage nakon napada koji je doživela. Pored toga, od kada sam postala majka, još više cenim žene i njihovu moć da balansiraju karijeru, sport i porodični život.
Hvala Teodori što je podelila svoje iskustvo sa Fitpass-om! 💜 Ko je vaša inspiracija u sportu?